Privredna železnica na imanju čekonjić
Uskotračna pruga je već prilikom izgradnje, 1898. godine dopunjena linijom privredne železnice, i to od sopstvenih sredstava porodice. Funkcionisala je pomoću konjske vuče i nazvana je lora. Ova železnica je povezivala brojne majure sa ostalim delovima ogromnog poseda, kao i sa uskotračnom prugom. Pretežno je korišćena za transport robe, odnosno poljoprivrednih dobara.
Izgradnja ove privredne železnice predstavlja veran dokaz za to, da su Čekonjići imali najveći interes za izgradnju male pruge. Prvi privredni kolosek u dužini od 2 kilometra izgrađen je između Mađarske Crnje i pustare Bozito, a ugovor za njegovu izgradnju između grofa Endrea Čekonjića i uprave Torontalske vicinalne železnice je sklopljen već u julu 1898. godine. U ovom dokumentu su definisana prava i odgovornosti obe strane.
Godine 1911. Čekonjići su nameravali da znatno prošire privrednu železnicu, koja je prema planovima trebalo da poveže više majura, i da na više mesta bude spojena sa uskotračnom prugom. Proširenje je prvenstveno inicirala izgradnja šećerane u Velikom Bečkereku, odnosno potreba za transportom sećerne repe od majura do fabrike. Dodatno proširivanje lore je bilo planirano i za 1912. i 1913. godinu, o čemu svedoče i dokumenti u porodičnom arhivu Čekonjića, koji sadrže detaljan prikaz o radovima i troškovima. U planu je bila kupovina tri lokomotive, po imenima Marča, Erži i Julia, što ukazuje na činjenicu da su Čekonjići lokomotive iznajmljivali od Torontalske vicinalne železnice, a sada su nameravali da ih zamene svojim. Lokomotive su uglavnom bile korišćene na spojevima uskog koloseka i lore. Godine 1912. je u Službenom listu Ugarskih kraljevskih državnih železnica objavljen sledeći spisak sporednih koloseka na imanju Čekonjić: kolosek kod pustare Bozito, kolosek do privredne železnice kod Facanjoša, kolosek do ekonomije u Česteregu, zatim do Janoš majura i Julia majura.
U jednom dokumentu iz 1916. godine, koji je nastao prilikom eksproprijacije zemlje od Endrea Čekonjića od strane Torontalske vicinalne železnice, potvrđuje se, da održavanje ove privredne železnice, tj. lore, spada na teret veleposednika. Međutim, drugi protokoli sa sednica Akcionarskog društva Torontalske vicinalne železnice svedoče o tome, da je veleposednik pokušavao da nadoknadi svoje troškove, naplaćivajući Akcionarskom društvu svaku uslugu koja nije bila definisana u prethodnim ugovorima. Takođe, iskoristio je svoj položaj i uticao na opšte funkcionisanje pruge, čak je i red vožnje bio prilagođen njegovim zahtevima.
Na stajalištama privredne železnice su retko bili podignuti posebni objekti, jedino se pojavljuju na tim stanicamana kojima se lora ukrštala sa uskotračnom prugom Veliki Bečkerek-Žombolj: Julia majur, Leona majur i Janoš majur i stanice u Mađarskoj Crnji i u Čestergu. Na ostalim privrednim centrima stajališta su bila obeležena raznim magacinima, koja su ujedno bila mesta za utovar i istovar pretežno poljoprivrednih dobara. Ovi pomoćni objekti, međutim nisu bili realizovani po tipskim projektima, već su prilagođeni zahtevima i potrebama porodice Čekonjić i njihovog imanja Žombolj.
Iako je posed Čekonjića postepeno uništen, oduzet i rasprodat, do Drugog svetskog rata, privredna železnica je funkcionisala, čak do kraja 1960-ih godina u sklopu zemljoradničkih zadruga, koje su osnivane na ovoj teritoriji.
