„U toku današnjeg dana (19. oktobra 1898.) obavljena je probna vožnja na pruzi Veliki Bečkerek–Novi Žombolj. Voz sa lokomotivama okićenim zelenim granama krenuo je sa članovima komisije u pola deset pre podne. Na usputnim stanicama voz je dočekivala razdragana publika, a govornici su svakom prilikom izražavali neskriveno zadovoljstvo povodom otvaranja nove železničke linije. Voz je u četiri časa popodne stigao na stanicu Veliki Bečkerek – Obala Begeja. Predstavnik ministarstva saobraćaja dr. Bartoš Andor, sekretar ministara u svojstvu predsednika komisije izjavio je da je prilikom probne vožnje sve našao u najboljem redu, i u ime ministra dao je dozvolu za otvaranje linije.
„Da li je potrebno danas da obrazlažemo značaj otvaranja linije? Da li je potrebno da istaknemo koliko su ove opštine u usponu snage, nastanjene uglavnom nemačkim stanovništvom, imale potrebu za železnicom? Klek, Katrina, Begej Sveti Đurađ, Itvarnok, Čestereg i obe Crnje su svojim trudom već odavno zaslužile da budu povezane sa razvijenim zapadom. Potrebno je napomenuti da će osim navedenih, na novoj liniji i sledeća naselja takođe imati svoje stanice: Pal majur, Janoš majur, Karolina majur, Leona majur i Julia majur.” Torontál. Politikai napilap (Politički dnevni list). Nagybecskerek, 1898.10.19.
Istorija banatske uskotračne pruge, koja je zvanično bila sastavni deo Torontalskaih vicinalnih železnica, a nezvanično Čekonjićeva uskotračna pruga, ili banatska mala pruga, je naracija o usponu i razvoju naseljenih mesta na liniji kojom je saobraćala. A ta linija se protezala između tadašnjeg županijskog središta, Velikog Bečkereka (današnjeg Zrenjanina) i Žombolja (danas: Jimbolia, Rumunija), sedišta jedne od najbogatijih banatskih veleposedničkih familija, porodice Čekonjić.
Banatska mala pruga bila je aktivna počev od jeseni 1898., od njenog zvaničnog puštanja u rad, pa sve do 1969. godine, kada su nestali skori svi tragovi njenoj postojanja: šine, delom i stanične zgrade i signalizacija. Preživela je hrabro i Prvi i Drugi svetski rat, prevozila i vojsku, i građanstvo i poštu ali i poljoprivredne proizvode, promenila i strukturu pojedinih naselja ali i način života ljudi u njemu. Putovanje železnicom je i u Banatu postao deo načina života, a mnogima na relaciji Veliki Bečkerek– (Novi) Žombolj i način da se zaradi za život, mogućnost, da se seoski poljoprivredni proizvodi prodaju u gradovima. Ta banatska mala pruga se iz stvarnog života žitelja Velikog Bečkereka, Žitišta, Nove Crnje i drugih mesta, silom prilike preselio u kolektivno pamćenje, te se i danas, među starijim žiteljima pričaju i prepričavaju dogodovštine vezane za malu, sporu, garavu i prašnjavu prugu, i za „Ćiru” koja je tada, ipak značila vezu sa svetom i mogućnost putovanja. Koristilo ju je i civilno stanovništvo, a u ratu i vojska. Ona je uključivala neka, do tada izolovana mesta Banata u privredni krvotok tadašnje Južne Ugarske. Bila je jedna od najopipljivijih i najatraktivnijih dokaza, za to da se u Banatu (a i drugde), krajem XIX. veka odigrala prava industrijska revolucija, koja se manifestovala u brzom razvoju tehnike, vezane za železnicu. Taj ubrzan tehnički razvoj je, ubrzo rezultirao time, da je krajem 19. veka a potom još izvesno vreme i na početku 20. veka, železnički prevoz preuzeo dominaciju nad ostalim vidovima suvozemnog saobraćaja. Postao je važan i uvažavan monopolista, a ubrzo i značajan činilac ne samo privrednog, već i društvenog života i kulture. Sada je, uglavnom, samo deo našeg kulturnog nasleđa, a samim tim i deo naše kulture sećanja. Dospeo je i na razglednice, ali i u privatne porodične albume, kao dragocen dokument njenog negdašnjeg postojanja. To su dokumenti nekih sretnijih, drugačijih vremena, koja današnje generacije teško mogu razumeti, dok je starijima, koji ga pamte, deo najlepših uspomena.
U Banatu je, kako vreme protiče, sve manje onih, koji još pamte putovanja banatskom malom prugom, koji se još sećaju karakterističnog zvižduka njene lokomotive, ugođaja železničkih čekaonica i restorana, prijateljske gestove mašinovođe i gustog dima, koji je putnike, bez izuzetka redovno terao na kašalj. Ali sada, kada je više nema, njen nedostatak stvara, ili bolje rečeno, povećava nostalgiju za njom, te je možda upravo ovo zadnja prilika, da se njena stvarna priča, u svetlu arhivske građe i sećanja Banaćana, otrgne od zaborava, i ostavi u amanet nekim budućim pokoljenjima. Generacijama, koji je ne pamte, ali koji imaju moralnu obavezu, da ona nikada ne padne u zaborav.
